Platonov „Mit o pećini“

Mnogo više od profanog je Slobodni Zidar upućen da spoznaje istinske misterije čovekovog bivstvovanja. U potrazi za čovekovim ciljem i smislom u nama se rađa Ljubav prema Znanju, koje, kako se lagano taloži u nama, prerasta u Znanje o Ljubavi. Na tom putu upoznajemo Mudrost, koja se javlja u raznim oblicima i progovara kroz usta mnogih mudrih glava. Jedna od njih je i ona Platonova. Ovoga puta ću skrenuti pažnju na njegovu poznatu alegoriju, poznatu pod nazivom Mit o pećini. Interesantno je da je ta priča u mnogim današnjim “visokim školovanjima” nezaobilazna tema, iako je od momenta njenog nastanka prošlo mnogo više od dve hiljade godina…

Elem, priča-alegorija, koja je ispisana u njegovom delu Država, nas navodi da zamislimo jednu pećinu, u kojoj se od rođenja nalaze okovani ljudi, koji zbog okova mogu jedino videti unutrašnji zid pećine, ne i izlaz iz pećine koji im je iza leđa, kao ni vatru kao jedini izvor svetlosti koja je takođe iza njih. Između okovanih ljudi i vatre je paravan iza koga prolaze drugi ljudi noseći razne predmete, a okovani ljudi na zidu pećine mogu videti samo njihove i svoje senke, i čuti razne glasove. Okovani ljudi dane provode pogađajući kojim redom će senke prolaziti, i oni najuspešniji u toj igri, bivaju najuvaženiji i dobijaju najveće počasti. Ako bi neki od tih okovanih ljudi bio oslobođen, i kad bi ga primorali da se okrene i pođe ka sunčevoj svetlosti, to bi mu zadalo mnogo muka jer mu oči naviknute na mrak, ne bi jasno videle. Međutim, privikavajući se na svetlost, shvatio bi šta se dešava u pećini i postao bi svestan zablude u kojoj je živeo. Ukoliko bi taj čovek sišao nazad u pećinu da objasni ostalim okovanim ljudima šta se zaista dešava, oni bi verovatno smatrali da je poludeo i da je prava istina samo ono što vide na zidu pećine, a ako bi ih ovaj slučajno pokušao osloboditi i izvesti iz pećine, oni bi ga čak mogli i ubiti (verovatno aluzija na Sokratovu smrt od Atinjana).I sam Platon kasnije daje interpretaciju svoje fikcije, a kroz istoriju su mnogi sa svog stanovišta rado tumačili ovu bogatu alegoriju, te zato neću sada da namećem svoja ili neka već opšteprihvaćena objašnjenja, već ću samo kratko reći, da najveći zatvor u koji možemo doći, je često zatvor našeg Uma, mada ono što je paradoksalno, je da jedino u tom našem Umu, se i nalazi ključ koji nas može osloboditi iz tog istog zatvora.

The mind is prison
And also the key
And as Freemasons
We have chosen to be Free.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Scroll to top